Zavolela sam ove ćoškove... kao da nekome nešto iza leđa radim, a nije, stvarno. Samo - pišem. Ko je ovo našao - našao je. I pročitao.
I zna da sam živa.
Eto.. skupljam ovaj poslednji dan. Cigujem ga da mi duže traje. Ništa se neće desiti, ništa važno posle ponoći. Možda budem ušlogirana od pića. Možda se ništa ne desi. Možda propratim vatromer. Pih...
Pinokio i Sin će provesti dan zajedno. Lepo. Meni ok. Oko pet će mi ga vratiti. Nadurenog i ćutljivog, naigranog, napojenog pinokijevskim mirisom i ukusom. Naakumuliranog. Da ga vodim kući, da ga vratim u kolosek. Mogu da zamislim koliko će ova praksa biti teška kroz godinu dana.
Ako potraje.
Eto tako. Obećana mi je "šovinistička svinja". Dobila sam jagnje.
Čudo jedno... još uvek se čudim čudom.
Čudo jedno... još uvek se čudim čudom.
Eksplicitnost je deo mog Bića.
********************************
Srećno, ljudi...