субота, 19. јул 2008.

четвртак, 17. јул 2008.

Живот је љут

Не није луд, него је љут. Бесан. Обесан. Бахат. О томе, колико ти имаш удела у томе, не бих...
*********************
Кафа, трећа од јутрос, цигара -претпоследња. Стопала залепљена за зид на који је наслоњен радни сто. Пребацујем погледом по соби па по тераси, па на купатило.... чекају ме, имам доста тога незапочетог да завршим. Обавезе које ми се не дају убити.
Добићеш нервни напад кад ово прочиташ, и сори матори, ал' - мрзи ме. Сво то пеглање и сређивање само још више потврђује моју паразитску судбину. Тренутну. ПОДВЛАЧИМ - тренутну.
Још једно рано јутро дочекано на тераси, са кафом и цигаром у руци и прогласиће ме за фрика. Сва срећа, комшилук ми спава у пола шест. Ана каже да је слушала пре неку ноћ комшије како се одваљују од секса.
(Хм.... нешто се као присећам шта то би....)
Сматрам се довољно срећном што имам сасвим регуларне станаре... добродржеће кандидате за пензију или машала пензосе. Свако давање знака живота остатку живља улице пре седам се сматра богохуљењем.
Почињем да мислим да је живот сатни механизам. И сваки аспект је део за себе. Увек нешто фали. Јебеш га.... да ради савршено било би досадно. Ценар За Емоције је тренутно НА, оставите поруку.
Сејвинг мај сетингс...
За сваки случај.

недеља, 29. јун 2008.

Veruj mi...

... Jer ja više sama sebi ne verujem.
Ne umem... izgubila sam nit sa Sobom i više nemam snage ni da se tražim.
Plašim se gde bh se mogla otkriti.
U kakvom skaradnom mestu, sa kakvim pogrešnim ljudima... ne smem ni da pomislim. Dovikni mi nekad ubitačno skrojenu, u Oklopu Protiv Svih Laži - Isitnu. Ja glasa za sebe nemam. Niti mogu, niti se odazivam.
Ni nečujem se više....

петак, 20. јун 2008.

I'm gonna write u a love song...

Dva dana skenjanosti me uteralo u rupice duse za koje nisam znala. Kažu da je najlakše otarasiti se muškarca priznanjem ljubavi.... niko nije dodao da se taj gesture žestoko odrazi na onoga ko izražava ljubav. Reći nekome, u svojim tridesetim, da ga voliš čini se kao" a walk in a park". Ništa. Kao da ga zoveš u šetnju. Na sladoled. Osećanja dobiju odredjeni boost sa godinama... shvatiš da nemaš vremena za prenemaganje...

Sex?
O yeah...
Nema problema. Kad, gde, u koliko? Naručiš, ko pizzu. Boom, bam, bang... Svi srećni i zadvooljni, bez emocija to funkcioniše... ipak, ako nekome kažeš "I'm so in love with u..." dobiješ odgvor od dva slova.
OK.
A taman sam se ponovo navikla na leptiriće. Na ptičice. Na oblake. Na blentavo kriveljenje u punoj 15ci u osam ujutru... jer je on zaspao sa mojim likom u glavi. Osećaj je... moćan. Sve je moguće. Čak i da stigneš iz Zemuna na Dorćol GSPom za pola sata. I da se ne iznerviram što su mi maznuli MP3 iz tašne u prevozu.

LJUBAV JE NAJMOĆNIJE DROGA... pička joj materina.
Baš.


петак, 02. мај 2008.

Смушеност на делу

Мрзим кад ме прејебу. Онако, не поштено. Одузму ми сву енергију и оставе ме празну, па се пуним из очаја и на силу. Нечим што ме прави на будалу. Да је макар неки прави секс, него... прц у мозак.
Најгора, поражавајућа варијанта.
Идеш мечки на рупу спуштеног гарда... могла си онда, тупчо, да пустиш себи крв ладно у сред базена са пиранама.... кад мозга немаш.
Кретену.
*********************
Пинокио је данас успео да ме изведе из такта.
Није ми до мене, до Дечака је. МонаЛиза није могла да сакрије своје гађење на Дечакову појаву у њеном простору, а ја сам шмугнула кући са зеленим јајетом у џепу. Дечака сам оставила на милост и немилост Нани и МонаЛизи. Пиноко нам га је свима увалио.
Матори преварант.
Свака му част.
Масна идаље диригује његовим животом, а мени пуца за те комбинације... добро је док Дечак не капира зашто му мајка цео дан иде ко суманута и дрхти. И плаче на сваки помен релације брат-сестра.
Јебем ти јебанијаду...

четвртак, 03. април 2008.

NIŠTA TEŽE

Meni je teško da pišem. Već dugo.
*************************************
Olovkom sam zaboravila davno već kako se povlače linije po papiru. Škrabam. Svesna sam da sam se odvikla, kao od nikotinske navike kojoj se vraćam stalno. Al' ne govorim o tome. Ne pišem, tačka. Ni mejlove. FWD i RE, kratko, u 5 reči.
Plašim se svojih misli. Toliko su monstruozne, jadne, ponižene... nisu za papir. Tj, ekran. Tj, svet.
I onda ćutim. Krijem se iza toga.
Spolja sve izgleda. I unutra, ko ne ume da pogleda.
Meni je oduzeta Moć.
Ubijena.
JA sam je ubila.
***********
Bravo ja.
Idi u pičku materinu.