Veruj mi...

... Jer ja više sama sebi ne verujem.
Ne umem... izgubila sam nit sa Sobom i više nemam snage ni da se tražim.
Plašim se gde bh se mogla otkriti.
U kakvom skaradnom mestu, sa kakvim pogrešnim ljudima... ne smem ni da pomislim. Dovikni mi nekad ubitačno skrojenu, u Oklopu Protiv Svih Laži - Isitnu. Ja glasa za sebe nemam. Niti mogu, niti se odazivam.
Ni nečujem se više....

I'm gonna write u a love song...

Dva dana skenjanosti me uteralo u rupice duse za koje nisam znala. Kažu da je najlakše otarasiti se muškarca priznanjem ljubavi.... niko nije dodao da se taj gesture žestoko odrazi na onoga ko izražava ljubav. Reći nekome, u svojim tridesetim, da ga voliš čini se kao" a walk in a park". Ništa. Kao da ga zoveš u šetnju. Na sladoled. Osećanja dobiju odredjeni boost sa godinama... shvatiš da nemaš vremena za prenemaganje...

Sex?
O yeah...
Nema problema. Kad, gde, u koliko? Naručiš, ko pizzu. Boom, bam, bang... Svi srećni i zadvooljni, bez emocija to funkcioniše... ipak, ako nekome kažeš "I'm so in love with u..." dobiješ odgvor od dva slova.
OK.
A taman sam se ponovo navikla na leptiriće. Na ptičice. Na oblake. Na blentavo kriveljenje u punoj 15ci u osam ujutru... jer je on zaspao sa mojim likom u glavi. Osećaj je... moćan. Sve je moguće. Čak i da stigneš iz Zemuna na Dorćol GSPom za pola sata. I da se ne iznerviram što su mi maznuli MP3 iz tašne u prevozu.

LJUBAV JE NAJMOĆNIJE DROGA... pička joj materina.
Baš.